KARAKTER ŠARPLANINCA

 

Da bismo lakše razumeli KARAKTER kao pojam prvo ću pokušati da objasnim šta je zapravo karakter  ali na primeru čoveka – možda ćete posle ovoga bolje shvatiti psa.

Opisujući jednog čoveka često znamo da kažemo, ako je dobar, da je pozitivan, nasmejan, vedar, pametan, komunikativan, druželjubiv i sve pozitivne karakteristike koje se mogu pripisati dobrom čoveku. Isto tako, ako je loš, da je drzak, arogantan, preke naravi, tukadžija, pijanica, da voli da laže ili ponekad i nešto da ukrade – u oba slučaja sabiramo skup svih njegovih osobina u njegov karakter.

Da biste ispravno okarakterisali psa, u ovom slučaju Šarplaninca, koji je po mnogim stvarima pa i svojstvenom karakteru drugačiji od drugih pasa, morate da sagledate sve njegove osobine. Najčešće se susrećemo, u opisu karaktera, sa samo jednom osobinom a to je da li je pas agresivan ili nije, odnosno sa još gorom stvari da li se bori, da li je borac, ili ne.

 

BORBE PASA

Borbe pasa su zapravo jedna iskrivljena, da kažemo slobodno, lažna slika o dokazivanju karaktera jednog psa. Zašto? Iz jednog jedinog razloga što Šarplaninac nije pas pravljen za ring ili arenu već kao pastirski pas, pre svega čuvar, koji čuva stado od predatora koji dolazi iz prirode a to su svakako vuk i medved na prvom mestu. Samim tim on ne treba da se bori sa psom već najpre sa vukom. Puštajući psa u borbu sa drugim psom niste dobili ništa osim što ste istog psa razdražili, pa mu time pokvarili i neke druge osobine jer je pas u startu stvorio pogrešnu sliku. Vuk je nešto sasvim drugo. Samim svojim mirisom, feromonima koje otpušta, on za mnoge pse predstavlja barijeru. Nekada, na specijalizovanim izložbama Šarplaninaca donosili su vuka u kavezu ili na lancu kako bi testirali pse. Mnogi psi, koji su pre toga podignutog repa kidisali na druge pse, lajali, penili i pokazivali upravo svoju iskvarenost puštanjem u borbe, pred vukom bi podvili rep među zadnje noge i ne bi smeli ni da priđu. Mali je broj pasa koji su u tom trenutku krenuli na vuka.

Pas koji se od malena sprema za borbe, kasnije pušta u borbe, pobeđuje na turnirima itd, u periodu kada bude zreo predstavlja pretnju za svakog psa koji se nađe ispred njega. On jednostavno udara na psa, na prvu, bez rezona da li taj pas njemu predstavlja, a najčešće ne predstavlja, pretnju. Takav pas u nebrojenim slučajevima zna da napadne i ženku koja bi mu bila dovedena na parenje, jednako bez rezona da je to ženka u teranju. Tek tada možemo da vidimo štetnost koja je nanešena psu.

Organizovani turniri borbi pasa su bolesna ljudska tvorevina gde je zakone odredio čovek, onako kako bi on želeo da bude, isključujući zakone prirode po kojima žive životinje – u ovom slučaju psi. Po pravilnicima borbe, na osnovu ishoda u borbama, čovek je pravio selekciju, napominjem opet protiv zakona prirode. Tom selekcijom mnogi pravi psi su škartirani a u prvi plan i u dalji priplod pušteni pogrešni, samo zato ''što je to neko tako hteo''.

Psi i ako se uhvate u koštac, u borbu, vrlo brzo znaju da prekinu jer neretko jači (što bi ljudi rekli pametniji) prvi popusti. A onaj što je slabiji shvati ko je dominantniji i ne nasrće više. Ali u tom slučaju jači pas, koji je odustao od borbe, po čovekom zakonu i pravilniku je izgubio borbu. Na taj način on je ponižen, automatski škartiran od strane čoveka jer nije ispunio i učinio njega zadovoljnim, a to je da se bori do smrti, tj da drugog psa porazi do smrti, baš kako čovek najčešće želi. Niko nije željan krvi kao čovek – čovek je najveća zver. Ovim gestom pas je dokazao jednu od svojih osobina, koje u skupu čine njegov karakter, da je pametan.

 

PODIGNUT REP

Na izložbama pasa često sam imao priliku da slušam komentare ''stručnjaka'' pored ringa, na konto nekog psa da li je podigao rep ili nije, a potom je isti od strane takvih bio, ako je digao rep, CAR, ako nije, NI SLUGA. U takvim situacijama nisam bio siguran da li da se smejem ili da plačem kada vidim koliko ljudi ne znaju.

I u standardu (kakav je takav je) lepo piše da pas treba da podigne rep kada je u afektu. A šta mu dođe taj afekat? Afekat ili stanje pripravnosti, kada pas primeti da je u situaciji da treba da odreaguje, da napadne, u istom momentu i da odbrani sebe, vlasnika, stado. U tom trenutno rep je podignut!

Na izložbama, u ringu, najčešće se višom ocenom boduju psi ako su podignutog repa za razliku od onih pasa koji mirno, laganim kasom ili korakom, hodaju držeći rep oboren do skočnog zgloba, veselo mašući njime – na neki način i prkose ovima koji su drčni i uspaljeni pa nikada ne spuštaju rep. Namerno sam ovo napisao zbog svih koji žive u zabludi i misle da je najbolji pas onaj čiji je rep uvek podignut. A to je upravo rezultat onoga što sam napisao u prvom delu teksta – huškanje, borbe itd. Pas koji je stabilan, hrabar, koji vidi da mu ne preti opasnost, uopšte ne mora da digne rep, jer nije u afektu. Mnogi bi se iznenadili kada bi videli upravo takve pse kada bi se suprotstavili ovima sa podignutim repom – jer, stabilnost je jedna od odlika karaktera. Podvlačenje repa među noge kao i pod stomak je pokazatelj da je pas plašljiv i to je diskvalifikaciona mana, na izložbi kao i odstranjivanje u priplodu.

Podignut rep psa koji je u čoporu znak je dominantnosti odnosno vođe čopora – ALFA mužijak ili ženka. Najčešće u čoporu vođa bude zreo mužjak a neretko i starija dominantna ženka, a postoje situacije gde su oboje dominantni. Tu ostali psi moraju da budu i jesu podčinjeni i retko da vidite bilo kog psa u čoporu da je podigao rep, osim u afektu, kada su primorani da obave zadatak. Svaki slučaj podizanja repa, pogotovo oko hrane i u sličnim situacijama predstavlja pretnju za samog psa, odnosno znak suprotstavljanja vođi čopora ili potencijalnu želju za dominacijom. Ovakve situacije često dovode do posledica, borbi, koje se završavaju i tragičnim ishodom, jer tada i ostatak čopora staje na stranu vođe.

 

KARAKTERNE OSOBINE KOJE ČINE ŠARPLANINCA

Osnovne karakteristike Šarplaninca su njegova neverovatna inteligencija, smirenost i stabilnost. Pas koji nikada bez razloga ne reaguje, prvenstveno se ne oglašava lavežom, a ponajmanje fizičkim napadom – osim kada je to neophodno. Ne postoji pas koji je privrženiji čoveku i kući od Šarplaninca. Njegove osobine odnosno njegov karakter najlakše možemo opisati i objasniti kroz određene situacije:

1.     Laje kada neko nepoznat dolazi na posed, dvorište, koje on čuva i sve do momenta kada se gazda pojavi. U tom trenutku pas prestaje sa lavežom jer je njegov deo posla obavljen – sada je gazda tu. Oni psi koji i dalje nastavljaju sa lavežom, kevtanjem, ne odaju osobine pravog Šarplaninca.

2.     Nikada i nikoga ne napada van svog dvorišta i svoje teritorije

3.     Miroljubiv prema deci. Ne sme ni po koju cenu da napadne dete. Svaki pas koji napadne dete mora biti likvidiran ili odstranjen. Smatra se kao totalno nestabilan pas.

4.     Mora da bude pribran i stabilan da uvek proceni kada i u kom momentu treba da odreaguje. Ne sme da bude krvolok.

5.     Ženke treba da su dobre majke. Da imaju prirodan instinkt da prihvate štence, da se redovno teraju i prirodnim putem uparuju. Prema ovim karakteristikama treba vršiti selekciju.

6.     Mužjaci moraju lako i brzo da uparuju ženke i da budu dominantni u odnosu na ženku. Jedna od veoma bitnih karakteristika kod selekcije. Nikada ne smeju da napadnu ili povrede štene.

7.     Brzo se navikavaju pri dolasku na novu teritoriju.

8.     Hrabar, neustrašiv... ne sme da se povlači.

9.     Nepoverljiv... Nije ga lako podmititi.

Ovo je, ukratko, skup osobina koje čine karakter Šarplaninca. Ako na sve ovo dodamo eksterijerne karakteristike, onda možete biti ubeđeni da posedujete i gledate pravog Šarplaninca.

Svakako u obzir moramo da uzmemo karakteristiku koju sam naveo pod rednim brojem 7. Sigurno je da se Šarplaninac brzo navikava na novu sredinu a isto tako i svoje potrebe i navike ume da prilagodi sredini u kojoj se nalazi. Nije zahtevan pas po pitanju prostora i hrane, mada je teritorijalac i voli da je slobodan, jer mu to i priroda pastirkog psa nalaže. Nipošto nije pas za lanac.

Ako Vas neko upita kakav karakter ima pas, uvek se setite da je to skup više iliti svih osobina. Mada će taj koji Vas pita verovatno misliti kako se pas bije – u žargonu!

ŠARPLANINAC - MOJ PRAVAC I CILJ

Šarplaninac, snimljen na području Gore (Šarplanina) 1968. godine, TIP GLAVE kakvoj težim u selekciji. 

Prvo bih, za početak da prenesem svedočenje Dr Ludviga Matlasa, jednog od vodećih kinoloških stručnjaka bivše SFRJ, koji je 1950. godine, za službene potrebe države, obišao CELU Šarplaninu i SVE Okolne planine i na osnovu svega što je tamo na Šarplaninskom masivu 1950. god. video i saznao, tada je, kao Najpoželjnije fizičke karakteristike Šarplaninca, izdvojio i zapisao sledeće:

“Lobanja Šarplaninca, da je, po mogućstvu JAKO ŠIROKA. Njuška da bude ŠTO JE MOGUĆE SNAŽNIJA, duboka i široka, sa velikim i zdravim zubima, naročito, da DEO ISPOD OČIJU bude lepo ispunjen, dajući izraz snage. Njuška da bude PRE (BOLjE) kratka, no dugačka. Leđa da su kratka i čelično jaka, a leđni greben da je što viši i duži. Pad sapi, da je vrlo, vrlo mali, a uglovi zadnjih nogu da nisu suviše otvoreni, već da su dovoljno zatvoreni jer tada je bolji sklop tela i veća je radna sposobnost”. (Kraj citata)

...Šarplaninac je, po Standardu i prema FCI klasifikaciji MOLOS. Ne, “molosoid”, nego Molos.  Zvanični Standard, usvojen 10.03.1980 - Jugoslovenski ovčarski pas Šarplaninac, FCI/br.41, grupa II, Sekcija 2. MOLOSI. Znači, ne “molosoidi”, kako tvrde neki “stručnjaci”, koji bi tim izrazom hteli malo da olakšaju i smanje Šarplaninca, nego, baš Molos - Tako piše u standardu. A, tako je, kod najboljih rasnih primeraka i u živom rasnom tipu. Glava Šarplaninca je tipična glava Molosa. Čelo je široko, baš kao što piše i u standardu, a njuška ne treba da bude “vukolika” (lupoidna) jer Šarplaninac nije Lupoid, nego je Njuška Šarplaninca: Jaka, Široka, Duboka, Puna … Poželjno je, da je njuška što jača i punija, ne samo zato što je to jedna od najtipičnijih odlika rase, nego i zbog funkcionalnosti … jer, što je jača njuška i čeljust, to je jači zagriz. Poželjno je da njuška bude tako jaka i puna, da odaje utisak kao da je malo kraća, a nije kraća nego je dovoljne dužine, ali ostavlja utisak da je malo kraća, zato što je veoma snažna i puna…

NA OVOJ SLICI je Šarplaninac, snimljen na području Gore (Šarplanina), 1968. godine… Slika je skinuta sa snimka (dokumentarnog filma) iz ’68. god. koji se tada prikazivao na državnoj televiziji… a, taj snimak se danas može videti i na internetu. OVO je jedna od, apsolutno, najkvalitetnijih i najboljih glava Šarplaninca, ikad viđenih u našoj rasi! Jedan od najboljih i najtipičnijih Šarplaninaca svih vremena… Ali, danas bi za njega “prosvetljeni stručnjaci” rekli da je: “meljez sa Kavkascem, Bernardincem, Čau Čau” i ko zna još čim!... jer, kažu ovi neobični ljudi, da su teške “medvedaste” molosoidne glave kod Šarplaninca, nastale tek devedesetih godina kao rezultat “ukrštanja sa Kavkascem i Bernardincem”… A, ovaj pas je snimljen na Šarplanini 1968. godine! Čistokrvan, da Čistokrvniji ne može biti! Ali, moderna sektaška dogma nas “uči” da ovo, u stvari “ništa ne valja” i da je to neki “meljez”:..“glava ko bubanj - glava ko sepet”... a, kažu: “jedini čisti pravi po standardu” su, samo oni “vukoliki”, vižljasto-hrtasti do “max 45 kg”. Sektaška Dogma je Čudo! Za svaku normalnu osobu na svetu tipičan Šarplaninac Molos - Zdrav, snažan, krupan, glavat, robustan, “medvedast”, je - nešto Najlepše. I, U STANDARDU JE… Znam da u standardu ne postoji reč “medvedast”… zato sam je i stavila pod navodnike jer ne mislim bukvalno, nego metaforički (prenosno značenje, slikovit izraz). “Medvedasta”, Krupna, Teška Molosoidna glava Šarplaninca je Cilj kome treba težiti i pravac kojim treba ići u selekciji naše rase. Kome se to ne sviđa. Ko, smatra da je to nešto loše i ružno i da “nije po standardu”, taj ima slobodu izbora da se priključi onoj opciji koja mu odgovara. A to je, takozvani “Spasilački” tabor… T.z.v. “Spasioci” su: jedna Grupa ljudi koju Mi, u žargonu zovemo: “lisičari”, ili, ironično: “spasioci rase”. Ti ljudi su, iza 2005. god. kinološki, preuzeli vlast u ovoj rasi i od tada u rasi forsiraju, isključivo: prosečne, lagane i čak i najslabije pse, kao “jedine prave šarplanince”. Višegodišnja izdajnička propaganda ovih “stručnjaka”, i njihovo beskrajno drobljenje, da nam je rasa IZMEŠANA sa svim i svačim, i da u rasi nemamo “skoro nijednog” čistokrvnog psa, i njihove priče o: vižljastom “vukolikom” do max 45 kg,  kao “Jedinom pravom šarplanincu”, dovele su do toga da ljudi, godinama - sve više gube želju za Šarplanincem i prelaze na neke druge rase, jer ne žele da imaju psa, kakvog im “spasioci” nude kao “jedinog pravog”. Ponoviću: Tipičan Šarplaninac Molos. Zdrav, snažan, krupan, glavat, robustan, “medvedast”, ZA NAS je nešto Najlepše. SA DRUGE STRANE: kod te druge “ekipe”, kod tih t.z.v. “spasilaca” je potpuno suprotno. Za njih je takav Šarplaninac - nešto Najružnije! “Spasioc”, kad ugleda takav prizor, PODIVLjA! Trese se, šišti kao histerični slepi miš… I, dok predano balavi o “kineskim mesarama”, sekirama i motornim testerama, kojima bi klao i masakrirao takve pse: Otrov Bolesne Mržnje mu se izliva u onaj neobični mozgić koji se tad još više skuplja, svodeći mu IQ (koeficijent inteligencije) na cifru, manju od broja cipela. Ta ogromna razlika u genetskoj strukturi između nas i njih je SUŠTINA svega. NIKAD se nećemo složiti i zauvek ćemo biti na različitim stranama. Šarplaninac nije lupoid, nego je i prema standardu i prema FCI klasifikaciji Molos i Šarplaninac  nije “vižljast kao Gazela”, kako ono reče jedan poznati Pljuvator, nego je: snažan, robustan, krupan, glavat... Da. GLAVAT. Upravo, ta: jaka, krupna, teška, izražajna moloska glava je najtipičnija rasna odlika Šarplaninca! TO je zaštitni znak ove rase. To je ŠARPLANINAC… Može, telo da bude najbolje na svetu ali, ako glava nije jaka i krupna, nego je lagana i lupoidna: takav pas nikada ne može biti poželjan predstavnik naše rase. Jedan od najpoznatijih “argumenata” za pljuvanje kvalitetnih Šarplaninaca je: Kada im, ovaj ili onaj deo lica ili tela, nije u savršenom skladu sa savršenstvom savršenstva zamišljenog ideala iz standarda. EVO, sad i TO da Razjasnimo: Kao što znamo - Za razliku od zamišljenog ideala iz standarda, u stvarnom životu, pas bez mane NE Postoji… Svaki Šarplaninac ima, bar neku manu i nesavršenost a, ako želimo, svakom kvalitetnom Šarplanincu na svetu, možemo pronaći i pet ili deset mana! Ali, Šarplaninac i pored svojih mana, može da bude odličan i vrhunski predstavnik rase, zato što kvalitet psa, ne određuju mane same po sebi, već: Odnos - između težine tih mana i težine i količine dobrih, kvalitetnih rasnih odlika, pogotovo onih odlika koje služe fizičkoj i karakternoj funkcionalnosti, upotrebljivosti rase. Pretpostavka da je standard: Jedino što, apsolutno i u potpunosti određuje rasu, teoretski jeste kinološki logična, ali kod planinskih pastirskih pasa iz porodice kojoj pripada Šarplaninac, situacija nije tako jednostavna. Standardom se daje najvažnija upotrebna i morfološka struktura, opisi spoljašnjeg izgleda pasa (eksterijer), sa određenim merama i specifičnim rasnim karakteristikama, opis i parametri opštih i najvažnijih odlika rase, tehničke vrednosti konkretne tipično izdvojene populacije. Predstavlja se i sankcioniše celina i regije, upotreba i karakter i standard sadrži veliki broj tehničkih podataka koji su često slični sa tehničkim podacima iz standarda za neke druge, srodne rase. Međutim, rasni tip: Nije toliko vidljiv u standardu. Na primer: Sudija koji ne poznaje rasni tip Šarplaninca, ili da pretpostavimo da, nikad nije video Šarplaninca, ni uživo, ni na slici, a recimo da standard zna bukvalno napamet, bi teoretski mogao da, ceo dan posmatra i ocenjuje neke druge, Šarplanincu srodne rase čiji su standardi po opisima i merama slični, a da pritom čovek sve vreme misli kako gleda i ocenjuje Šarplaninca. To je zbog toga što rasni tip nije toliko vidljiv u standardu. Šarplaninac se prvo posmatra u svojoj celini, pri čemu se sagledavaju i procenjuju, prvenstveno rasne poželjne i korisne fizičke i karakterne odlike. Kvalitet TIH odlika je na PRVOM MESTU. Zatim se evidentiraju mane. A, onda, koristeći znanja o rasnom tipu, primenjujemo: Pravilo kompenzacije vrednosti dobrih i loših osobina. I, tada se upoređuje i odmerava, količina uočenih grešaka, sa količinom dobrih i kvalitetnih rasnih odlika koje pas poseduje, a koje naročito služe fizičkoj i karakternoj funkcionalnosti. SUŠTINA je, da: Kvalitetna Rasna Odlika - Kada pas poseduje sve poželjne i korisne fizičke i karakterne vrline Šarplaninca – čini beznačajnim jednu ili više standardizovanih (estetskih) mana koje nisu od uticaja na rasni i upotrebni kvalitet i Funkcionalnost. Kod kvalitetnog Šarplaninca IMPERATIV je: Njegov Rasni kvalitet, koji takvog psa čini odličnim ili vrhunskim Šarplanincem i pored toga ako on možda i nije savršenstvo savršenstva zamišljenog ideala iz standarda! TO JE JEDINI ISPRAVAN KRITERIJUM! A, decenijama… ne uvek, ali mnogo često se radilo Suprotno: gde je najvažniji kriterijum na izložbama bio - onaj štetočinski princip negativnih vrednosti, po kome je anatomski i kinološki - relativno ispravan, ali u svemu osrednji, ili čak, tipski i polno nedefinisan “bezličan” pas - Uvek u prednosti, u odnosu na vrhunskog i po svim fizičkim i karakternim odlikama najboljeg pripadnika rase, koji, za rasni i upotrebni kvalitet, ima nebitnu i suštinski beznačajnu estetsku manu. Ljudi nezdravog mentalnog sklopa, nezdrave i nedefinisane psiho-fizičke strukture i karaktera. Ljudi koji, zbog takve svoje strukture, nikad nisu mogli ni da naslute, a kamo li da spoznaju Suštinu Rase i svega onog šta je zapravo Šarplaninac. Decenijama su odbacivali najkvalitetnije i najbolje rasne primerke, pokušavajući da šablonizuju celu rasu, u jednolične, a bezlične klonove, visoko ujednačene, po niskom rasnom i eksterijernom kvalitetu. Apsolutni imperativ te naopake selekcije - pored doslednog forsiranja onih, u svemu prosečnih “bezličnih” jedinki, bio je: Samo da pas, naizgled ima, što manje standardizovanih mana. A, to što taj “bez mana”, nema NIJEDNU vrlinu i poželjnu i korisnu odliku rasnog tipa Šarplaninca to je, prema kriterijumu sivila “max 45” selekcije, bilo potpuno nebitno. Još šezdesetih godina prošlog veka smo, pored onih kvalitetnih od 68 ili 70 cm, imali i vrhunske Šarplanince visoke 74-5 cm, 77-8 cm, 80 cm, pa čak i više! Međutim, savršena monotonija, po svemu prosečnih i čak, tipski i polno nedefinisanih pasa, bez impresije životne snage i zdravlja, decenijama je dominirala i našim i evropskim kinološkim prostorima i bila je posledica jedne nezdrave ideologije, čiji kreatori (preteče današnjih “spasilaca”) su nas ubeđivali, da je, samo takva situacija - i na izložbama i u rasi, ona jedina prava, realna i moguća. A svoje SUŠTINSKO nepoznavanje rase i svoje štetne i pogrešne postupke, objašnjavali su i opravdavali - svojim ličnim, izvitopirenim tumačenjem standarda Šarplaninca.

Još jednom, na slici je: Šarplaninac sa Šarplanine, iz 1968. god. kao primer Najbolje rasne Šarplaninske glave. Tip glave kakvoj težim u selekciji, Moj cilj i Pravac kojim idem.

autor teksta: Manuela Sovilj

Fotografija Šarplaninca iz 1968. godine

OKO ZA ŠARPLANINCA

Naišao sam na jedan post od pre desetak godina koji mi je i danas aktuelan …

Slobodan Pavlović BANE

(sajt Balkan Kinology)

 "I ja znam jako dobro da je Dr. Povlović bio dobar kinolog, ali mogu da ti se kunem u šta hoćeš, da on nikad nije vide uživo više Šaraca od mene, u ovo budi siguran. I nikad nije vidio Šarce u različitim situacijama u obavljenju svojega rada i to kako napadaju vukove, lisice, divlje mačke… za medvede samo sam priče čuo a sam nikad nisam video. Kako ubijaju luksa, kako vukovi kolju jagnje a loš Šarac uš’o u moju kolibu i da izvineš usr’o se od straha, kako ga moj otac sutradan lovačkom ubio. Kako vukovi jedu Šarca i to sam vedeo i to dobrog Šarca koji se bori do smrti sa njima, kako prase ubijaju, kako svinja Šarcu stomak iscepa i stotine borbe pasa i to tradicionalnih a ne podzemskih-uličarskih.

I tu je ta razlika moj Mimi i Maloviću, ne pravi se dobar pas sa knjige (one mogu da ti pomognu ali to je sve) ako nemaš tradiciju i oko za to. Svako je kod nas hvalio svoje pse pa i moj otac (uvek mi je pričao o nekim čuvenim psima koje je imao njegov otac i deda itd) ali kad nam je trabao jedan jak pas i dobar ( jer smo uvek na 300 ovaca imali najmanje 7 Šaraca ali je trebao onaj pravi koji prvi napada vuka i onda i ovi ostali se ne plaše i bore se isto dorbo, ali bez tog pravog nijedan neće prvi da napadne) otiš’o u Resteljicu i uzeo Alima ili Nuredina doveo ga kod nas u kuću ispekao mu jagnje i sutra dan išli satima, magarcima da izaberu muško štene, koje bi koštalo 4 odraslih ovaca (ta cena je uvek tako bila). Ja sam pitao mog oca zašto uzima Alima zar on sam ne zna da izabere. Otac mi je samo ovo rek’o: ’’Alim ima oko za to!’’ I nije mi rek’o da je kinolog ili stručnjak ili mnogo je čitao, nego samo to što sam već napisao.

Ti, Mimi, mene ponižavaš kad kažeš da jedan što ne zna pravopis i gramatiku jezika da ne smeje da priča i da komentariše standard. Ja nisam imao priliku ko vi da idem dugo u školu i završio sam samo 8 razreda i to sa mukom jer mi je prva osnovna škola bila 12 km. I to po planini sam mor’o ić’ a zimi po 4 meseci imao sam kućne zadatke jer nisam mog’o od snega i straha od vukova , medveda itd. da stignem do škole. Ali ja ti garantujem da znam razliku kako se Šarac ponaša kad miriše vuka ili kako se drugačije ponaša kad miriše lisicu ili svinju ili luksa ( jer se drugačije ponaša ).

I na kraju, samo pišete da je Šarac stotine i stotine godina stara autoktona rasa i pitajte se sad vi kako su mogli moji skroz nepismeni predci da sačuvaju i uvek da poboljšavaju Šarca, a od kad su počeli ovi kinolozi počelo je i sa Šarcem da ide samo prema dolje.

Dobro i važno je znati kinologiju ali traba imati tradicionalno iskustvo i najvažnije TREBA OKO IMATI ZA TO."

Ovako je to objasnio, prema nečijim mišljenjima, jedan ''nepismen'' čovek koji je rođen uz Šarplaninca.

BRITA I MEDENA PROTIV ČOPORA ŠAKALA

Napadali na moj salaš vuci

palili ga i Nemci i Turci...

     Slušajući ovu prelepu pesmu koja je napisana u vojvođanskom duhu i dočarava ravnicu, kroz istoriju jasno je da su ovu ravnicu pohodili i Nemci i Turci, ali "vuci" odnosno vukovi uvek su bili zagonetka. Poznato je da je stanište vukova planina odnosno planinski krajevi. Zabeleženi su neretki slučajevi da su vukovi pohodili Banat odnosno Deliblatsku peščaru, koja je poznata po ekstezivnom stočarstvu, gde su se spuštali sa Karpata iz susedne Rumunije i pravili štete stočarima.

     U ovom slučaju ne radi se o pravom vuku (Canis Lupus) već o stepskom iliti ritskom vuku kako su ga zvali u Vojvodini - Šakalu ili čaglju.

Postoje osnovne tri vrste šakala:
1. Obični šakal ( Canis aureus)
2. Crnoleđi šakal (Canis adustus)
3. Prugasti šakal (Canis mesomelas)

     Šakal je životinja nalik vuku, samo mnogo lakše konstitucije. Ima šiljatu njušku, duže uši i kraći debeo rep. Pokriven je kratkom crvenkasto-smeđom dlakom. Kao i svi iz porodice pasa (Canis) na prednjim nogama ima 5 a na zadnjim 4 nokta, veoma snažna, koje ne može da uvuče. Telo mu je dugo i vretenasto i dostiže i do 1m od čega na rep otpada 25cm i dostiže težinu oko 15kg. Živi pojedinačno kao i u manjim čoporima u kojima se kreće i lovi, a sve uglavnom noću - noćna je životinja. Veoma dobro i istrajno trči i prevaljuje velike udaljenosti. Živi u stepama, ravnicama obraslim žbunjem a često i u močvarama. Jazbinu gradi (kopa) u žbunju ili u obalama reka, kanala ...
Mesojed je, što se podrazumeva, mada se šakal hrani sa svim što ulovi, jede zrnevlje i voće a hrani se i lešinama uginulih životinja. Zubi su mu strahovito dugi, oštri, a očnjaci nešto više povijeni u nazad - njegovo su glavno oružje i glavni adut u lancu ishrane i preživljavanja. Razmnožava se jednom godišnje, u proleće, kad ženka okoti najčešće 6-8 mladunaca koji postaju polno zreli već sa godinu dana. Populacija šakala je strahovito porasla u periodu od 1999. godine pa do sada, kada su migrirali iz susednih zemalja, Mađarske i Hrvatske, jer nemaju svog prirodnog neprijatelja. Prvi šakal odstreljen u Vojvodini bio je zabeležen krajem 80-tih godina u lovištu u Bezdanu. Što je tada bila prava senzacija jer se pre toga šakal veoma retko viđao.
Iako ga bije glas da je plašljiv, pobegne čim vidi čoveka, u poslednje vreme se to ne bi moglo baš tako reći. Šakal se sve više približava selima i slobodno ulazi u seoska domaćinstva, gotovo bez straha, te napada sitnu stoku i živinu. U poslednjih nekoliko godina zabeleženi su brojni slučajevi napada i to ne jednog već čitavih čopora šakala na seoska domaćinstva. A sve to u blizini rezervata prirode GORNJE PODUNAVLJE, sela Bački Monoštor, Bezdan, Sombor, Stapar kao i salaša na periferiji Sombora koji su blizu vode (kanala, Veliki bački kanal i kanal DTD). Gotovo svake večeri mogu se čuti krici koje ispušta, nalik kreštanju, što predstavlja pravi alarm za sve pse koji se na to odmah oglašavaju lavežom.

Crnoleđi šakal (Canis mesomelas)

     Da su psi čuvari preko potrebni i to u domaćinstvima koji se bave stočarstvom potvrdio je i slučaj iz avgusta 2014. godine na periferiji Sombora u domaćinstvu Aleksandra i Žarka Josića. Njihova kuća nalazi se severozapadno od Sombora i graniči se sa atarom sela Bački Monoštor a na svega 200m nalazi se i Veliki bački kanal, prepun trščaka, žbunastog rastinja i svega pogodnog za nastanjivanje ovog predatora. 

     U noći 14-15. avgusta 2014. oko 3:00h posle ponoći Žarko Josić načuo je neke čudne krike i nesvakidašnji lavež pasa što ga je primoralo da izađe iz kuće i vidi šta se dešava. Neposredno iza zadnjeg dvorišta, koje nije bilo ograđeno, nalazio se zasad kukuruza u kome se dešavala krvava drama.

- Ništa nisam mogao da vidim, jer je bio mrkli mrak - kaže Žarko.

- Samo sam čuo režanje i klanje i lomljenje stabljika kukuruza. Tada sam shvatio da su u kukuruzima moje dve kuje MEDENA (4 godine) i BRITA BEGOVSKA (14 meseci). Bilo je strašno! Dozivao sam ih ali nisam mogao, borba je trajala a ja sam rešio da se vratim u kuću jer sam bio bespomoćan u tom momentu.

- Ujutro, pošto rano ustajemo za mužu krava, video sam obe kuje koje su ležale pred kućom, umorne i poprilično izranjavane. Briti je bila pokidana nosna pečurka i to kao da je žiletom isečena dok je Medena imala povrede na obraznom delu glave i na rebrima.

Pomoć obema kujama pružio je dr.vet.med. Željko Rađenović iz Sombora i zaustavio im krvarenje.

- Da nije njih dve ko zna šta bi bilo sa našim svinjama, ovcama pa možda i kravama? Bio je to ceo čopor šakala - potvrđuje Žarko.

BRITA BEGOVSKA (ARUŠ-AGA OD BABAM BITOLA x MINA)

   Još jednom, po ko zna koji i nebrojeni put, Šarplaninci su pokazali neustrašivost i suludu hrabrost što ovaj događaj nesumljivo potvrđuje.

Šarplaninac i vuk

   Danas su u prirodi Šarplaninac i vuk neprijatelji a u daljoj prošlosti su rođaci - tačnije vuk je predak našem Šarplanincu kao i mnogim rasama koje su od njega nastale.

      Smatra se da su sve ovčarske rase nastale tako što je čovek prvo pripitomio vuka i njega naučio da čuva stado od svoje ostale braće - divljih vukova. Dugogodišnjom selekcijom i ukršanjima, kao i uslovi života uz čoveka od koga je vremenom počeo i da zavisi, pripitomljeni vuk (kasnije ovčarski pas) u znatnoj meri promenio je svoje životne navike. Kao prvo, prestao je da lovi jer je hranu dobijao od čoveka, njegov zadatak bio je samo da čuva poverenu mu imovinu dok njegov rođak koji je ostao da živi u divljini morao je i dalje da živi od svojih zuba koji su mu bili jedino oružje za opstanak. 

      Tako je ostalo do dana današnjeg.

    Pas je do danas ostao u službi čoveka, odan i veran čoveku - čuvajući stada od vukova. Vukovi su kako u prošlosti tako i danas ostali predatori čija je potreba da napadaju stado da bi se prehranili. Iz toga je neminovno da su pas (u našoj priči Šarplaninac) i vuk u čestom bliskom kontaktu - prsa u prsa.

Baš ta borba je česta tema razgovora i rasprava - ko je jači?

Časopis ZOV br. 749 - 5.april 2013.

Na naslovnoj strani časopisa ZOV:

''STOČARI PODGOJILI VUKOVE''

Stočari podgojili ''GORSKOG CARA''

   Tokom poslednjih desetak godina svedoci smo evidentne ekspanzije vučije populacije u Srbiji. Ona je posebno uočena u istočnoj i jugoistočnoj Srbiji. Migratorna kretanja stanovništva iz sela u gradove oslobodila su vukovima pa i drugim vrstama divljači stanišni prostor.

   Vukovi, međutim, posebno otežavaju ionako težak život preostalom stanovništvu na selu koje se pretežno bavi stočarstvom. Šokantno je svako suočavanje sa stradanjem stoke, a još teže je naplatiti štetu. Premravanjem odstrenjenih vukova u poslednjoj deceniji, zabeležen je evidentan fizički porast vukova. Dve tri godine unazad, po fizičkim karakteristikama, vukovi su znatno krupniji u odnosu na primerke koji su odstreljivani ranijih godina.

     Ranije odstreljivani vukovi bili su dužine do 150cm, visine u grebenu od 72cm do 74cm, dužine glave do 25cm i težine od 28-35kg. Za razliku od tih vukova, najnoviji odstreljeni primerci su dužine 160cm do 170cm, visine u grebenu od 75cm do čak 81cm, dužine glave od 27-31cm i težine od 45-54kg.

(citat iz ZOV-a)

     Ista situacija je u Makedoniji, u postojbini Šarplaninca na Šar Planini. Ministarstvo za poljoprivredu republike Makedonije, unazad nekoliko godina, počela je subvencioniranjem stočarstva - tačnije ovčarstva. Ideja je proistekla da se zaštiti i sačuva šarplaninski sir, kao nacionalni brend kao i da se sačuvaju neke od autohtonih rasa ovaca. Povećavanjem stočnog fonda znatno se povećao i broj vukova na Šari. Lovci kažu da su u zadnjih nekoliko godina viđali abnormalno krupne primerke vukova, a neki kapitalci su i odstreljeni (jedan je imao visinu preko 80cm i preko 70kg).

      Kada sve ove podatke sumiramo, moramno da se osvrnemo i na našeg Šarplaninca. Gde je on u ovoj priči? On koji je predodređen da se bori sa ovakvim gorostasima - da se zapitamo, može li on to? Može li on, kako ga danas ograničavaju na visinu od 62-66cm i na težinu od 35-40kg, da se nosi sa super teškašem znatno višim i težim od sebe - a koji je još (kako smo rekli na početku) i divlja zver čiji su zubi ubojito oružje.

Poređenja:

   

Dva tipa Šarplaninca i vuk prosečne visine

  

Lakši tip Šarplaninca i veliki vuk

Sarplaninac na ''gornjoj granici'' poželjne visine i veliki vuk

Vukovi i Šarplaninci

      Ako uporedimo sve ove slike smatram da je vrlo jednostavno izvući zaključak - nemoguća je borba sa vukom. Ni najveći Šarplaninac (ovaj izvornog tipa) nema mnogo šansi protiv ovakve zveri i to ovakvih razmera. Jednostavno je činjenica da manji ne može protiv većeg - dovoljno je ako uporedimo i ova dva Šarplaninca.

Dva tipa Šarplaninca

      Sve je jasno! To nam dođe kao kada bismo u istom bokserskom ringu gledali dvojicu sportista iz dve različite kategorije - iz pero lake i super teške.

A TO JE NEMOGUĆE!

DOBRI PSI I LOŠI LJUDI

Čitajući komentare na forumima i razne postove koji su vezani za temu pasa, tačnije Šarplaninaca, došao sam do jednog zaključka:

SVE JE TO SAMO PRIČA, OPET PRIČA I SAMO PRIČA...

   Ljudi jednostavno vole da čuju priču. Još ako je ta priča lepa, pitka, umilna ili najčešće protkana nekom mitološkom pričom, ili legendom o nekom psu, onda postaje interesantnija, lakša za pamćenje i vremenom postaje ''stvarnost''. Nije džaba rečeno, da više puta ispričana laž postaje istina.

   Nesumljivo je da smo jedinstven narod u svetu čija je istorija vezana za mitove i legende, koje su najčešće i najvernije opevani kroz epske narodne pesme, u kojima su pojedini junaci veličani do granica nadljudskih moći i sposobnosti, koje su isto tako vešto prenošene usmeno, sa kolena na koleno, da bi bile sačuvane od zaborava. U tim usmenim predanjima svaki pripovedač je na neki svoj način doživljavao priču ili pesmu pa je sebi davao umetničku slobodu da uvek ponešto promeni, tako da je svaka priča ili pesma posle više kazivanja postajala uvek malo drugačija.

   Ako pogledamo priče o Šarplanincu koje se godinama pričaju i veličaju shvatićemo da nismo daleko od epskih narodnih pesama i junaka koji su u njima opevani.

Zašto sam počeo ovu priču?

   Zbog ovih priča čoveka, gde veliča jednog psa (odnosi se na rasu Šarplaninac), koji je nesumljivo to zaslužio - Šarplaninac pati. Zašto?

    Zato što čovek u najvećem broju slučajeva želi sebe da istakne preko psa. Želi da zasiti svoj ego pričajući priču o svom psu, veličajući ga do nebeskih visina, najčešće kao borca, ali sebično svojatajući psa kao svoje vlasništvo i pritom davajući sebi još veće zasluge i epitete iz čega se stiče zaključak da taj pas ne bi uopšte bio takav da nije u vlasništvu dotičnog.

    Iz takvih priča se najbolje može videti koliko ljudi uopšte voli pse. Mislim da je taj broj veoma mali. Kao što sam već rekao, najveći  je broj onih koji pse drže iz nekih drugih razloga - ljubav i pažnju od strane vlasnika malo pasa dobija.

     Jedni pse drže iz čistog koristoljublja. 

     Takvih je najviše...

Odavno su ušli u svet trgovine psima. Tu se stvorio čitav lanac. Svim silama i sredstvima, preko životinja, do novca. Jedini zračak svetlosti na kraju njihovog mračnog tunela jesu pare. Registrovane su odgajivačnice, koje su vrlo brzo došle do visokog nivoa, velikog broja šampiona, titula evropskih i svetskih razmera, rekordnog broja prodatih štenadi za godinu dana. Tu je i KSS odigrao značajnu ulogu gde je nagrađivao svakog odgajivača koji godišnje prijavi 100 štenadi, sve preko toga broja bilo je besplatno registrovano - rodovnici su poklanjani. Takva priča je ozbiljno prihvaćena od strane mahera koji su ženke izrabljivali do iznemoglosti, jer su se štenile dva puta godišnje (neke i tri) i na taj način, uz neprestanu propagandu po časopisima i oglasnim prostorima, prodavali na stotine štenadi godišnje. Ta pohlepa je išla u beskraj. Izgubili su se u vremenu i prostoru... Više nisu znali šta je šta, šta je od koga i čega. Tu je uparivano sve i svašta, odnosno, ko koga stigne upari. Na taj način se išlo samo na kvantitet - kvalitet je u znatnoj meri zanemaren. 

     Ali da se zapitamo šta je sa psima bilo? Kako su oni živeli i kako danas žive kod istih odgajivača?

    Da li je iko video pse u ''čuvenim odgajivačnicama''? I to sada, kada je nivo slave u znatnoj meri oslabio, kada je sve došlo do dna. Stara izreka postoji: TOČAK SREĆE SE UVEK OKREĆE. Nekada si na suvom, Sunce te greje, ali i kroz blato nekada moraš da prođeš. Samo što je teško prihvatiti  činjenicu da više nisi na vrhu.

     Narod na forumima najčešće čita BAJKE i što je najžalosnije u to i veruje. Kada ti isti ''odgajivači'' postave oglas da prodaju štence, a pritom postave i sve  titule što su pretci osvojili - svi se odmah pecaju kao muve na lepak. Priča je najbitnija u svemu... Ljudi vole da čuju lepu priču. Kada odu da kupe štene, tek tada uviđaju (neki ni tada ne vide) da to nije tako sjajno kao što je ispričano. Psi najčešće na lančinama, gladni, bolesni, ili u nekim kavezima izvezani žicom, smrde na mokraću, ulepljeni izmetom, ošugani, puni krpelja i mokre krv, poneki su u pušnicama zatvoreni ili nekim starim svinjcima... E, to je druga strana ogledala! Ako pogledamo čime se hrane, onda vidimo da se psima bace na gomilu svinjska creva (neočišćena, puna izmeta, sirova), ili vekna hleba u dva dana ili palenta (kačamak) sa nekom maščurom zamešana. Pojedinci jednostavno učine masovnu eutanaziju psima koji im više nisu potrebni ili koji zbog iznemoglosti i iscrpljenosti klonu. Pojedinim velikim imenima u kinologiji, u rasi o kojoj govorim, uginulo je nekoliko pasa (7) u toku zime - od gladi, drugi drži pse povezane na 1,5m lanca, pod vedrim nebom, bez kućice, gde je veći deo pasa  (13) takođe uginuo od gladi. 

    Ali, najžalosniji deo priče je što su to psi sa rodovnicima, koji se vode na izložbe. Ti psi žive u katastrofalnim uslovima - na rubu života. Pouzdano znam da neki vlasnici hrane samo pse koje vode na izložbe, ostali su ostavljeni ili prepušteni sudbini i ličnom testu izdržljivosti.

Izložbeni pas u lošim uslovima života

   Drugu grupu čine oni koji pse drže da bi prikrili svoje lične komplekse. Najčešće ti kompleksi nastaju u detinjstvu, kada ti se deca rugaju ako imaš na pr. klempave uši. Kompleksi nastaju i zbog nekih drugih nedostataka, kao što su nizak rast, hormonski poremećaj a i nešto unuštrašnje što nije vidljivo na prvi pogled. Tada veliki pas pored takve osobe čini tu osobu mnogo moćnijom i daje joj mnogo više samopouzdanja. Samo tu psi opet nagrabuse i izvuku deblji kraj, jer se prepucavanja opet vode preko njih. Takve osobe pse najčešće puštaju u borbe i ako se desi da im je pas dobar u tome, onda se duže vreme ne možemo rešiti pisanja i hvalisanja na forumima.

    Treću grupu čine vlasnici koji pse isključivo drže za čuvanje, tamo negde u zadnjem dvorištu, vezane za plug, drljaču ili neko drugo radno oruđe. Ti psi svoj život provedu na 1m lanca, u blatu, najčešće sa starom šerpom ispred, gde dobiju vodu a hranu malo ređe. Komentar koji prati fotografiju tako uslikaog psa često glasi: IZVORNI! Izvornost verovatno potvrđuje blato, lanac i šerpa na tufne (po njihovom rezonovanju). Najčešća priča koja potiče od tog kruga ljudi jeste upravo ona da je Šarplaninac veoma agresivan, kako pod starost napada gazdu i treba ga obavezno ubiti. Kada bih se stavio u kožu tog Šarplaninca koji ceo život provede na kratkom lancu, u blatu ponekad nahranjen, češće ne - ja bih prvi tog gazdu rastrgao.

Pas koji živi u ruglu

         Uporedimo samo taj kratki lanac i jedan životni vek psa, koji je u proseku 10 godina, sa približnim vekom čoveka od 80 godina - ali da bude u zatvoru od rođenja. 

Da li bi bio normalan taj čovek? 

Koji je zatvorenik izašao normalan iz zatvora posle 10 godina?

    Nasuprot svemu tome, naš Šarplaninac je ispod svake skromnosti. On je vekovima navikao da živi u surovim uslovima života, na bačilima, sa malo hrane, u dobru i zlu u ratu i miru. On mnogo ne traži - ali čovek mu za uzvrat još manje daje - odnosno ne dobija ništa od čoveka.

       Najmanji je broj onih koji drže pse u uslovima koji su primereni jednoj ljudskoj civilizaciji, uredne, nahranjene, očešljane. Retki su i oni, ali ima ih, koji plaćaju ljude da vode računa o psima, da ih timare, hrane, vode u šetnju, dok su oni zauzeti svojim radnim obavezama.

Fotografija jedne uredne odgajivačnice

     Ovi ljudi što drže pse, kako bismo žargonski reksli po JUS-u, zbog svega toga najmanje i jesu prisutni na forumima, raspravama i sličnim stvarima. Oni obično nemaju vremena za prepirke a najmanje za pljuvanja i vređanja. 

    To upravo čine oni koje sam naveo na početku - trgovci, materijalisti, iskompleksirane ličnosti. Većina takvih čak i nema pse ili ima jednog psa ili je nakada imao(la) psa. Prepuni su forumi njihovih priča, sveznanja, mudrih saveta i fotografija jednog do dva psa. Oni su jednostavno svoj način pisanja prilagodili grupi ljudi koji to vole i oni pišu na način koji znaju da će biti prihvaćeni od osoba koje mnogo malo znaju ali im je napisano ono što oni žele. Famurozni forum Balkan Kinology upravo predstavlja mesto za takve osobe, neznalice, dokone, iskompleksirane - željne pisanja i dokazivanja. Sa druge strane taj forum je u vidu jednog klana koji štiti interese jedne određene grupe ljudi koji žele, mogu (jer im je dopušteno) i hoće da proguraju neku priču koja je interesantna samo toj grupi. Svi oni koji su hteli i želeli da dokažu nešto, istinito, suprotno njihovim nebulozama, nisu mogli to da ostvare - nije im dopušteno da pišu.

   Na osnovu tih priča kojima su već milionskim stranicama napunjeni forumi, ljudi ne shvataju one koji pričaju suprot tome - realnu sliku predstavljaju i govore istinu. 

      Da se vratim na početak ovog posta: LJUDI VOLE I VERUJU U BAJKE. Zato je veoma teško predstaviti istinu širem auditorijumu - malo je normalnih ljudi koji žele i mogu da shvate šta ja sada pišem i zašto sve ovo pišem.

Ne retko, imao sam priliku da čitam i da slušam priče, zasnovane na narodnom predanju, kako se Šarplaninac borio sa dva, tri, pet vukova u isto vreme i pobedio ih. Ako bih ispričao drugu priču, istinitu, gde su takvom slučaju vukovi rastrgli Šarplaninca, da mu ni deo kože ostao nije - ne bi mi verovali jer ono lepše zvuči. Takođe slušam već duže vreme priču, odnosno jednu rečenicu iz jedne knjige koja je nekima postala zvezda vodilja i ne vide dalje od toga: ODUVEK SU ČOBANI TEŽILI SNAŽNOM I MOĆNOM PSU. Rečenica je istinita, samo što je u pogrešnom kontekstu shvaćena pa smo dobili to što smo dobili. Sa jedne strane Šarplaninac je predstavljen kao moćan i snažan pas, pokretan, hrabar, neustrašiv ali svrsihodan. Sa druge strane predstavljen je kao kolos, kao gorski car, kralj - ali rezultat svega toga je bio pas koji nije ono što treba da bude. Treća krajnost je opet da Šarplaninac treba da bude kao prerijska lisica, sa 25-30kg - a to je proizvod ovih kompleksaša sa foruma. Naravno sve je to bila jedna dobra režija, prvo se napiše knjiga gde sve tako slatkorečivo piše a onda kada okupiš grupu koja ide za tobom, sledi te u stopu, kojima možeš prodavati kerove, završio si posao.

     Mnogi to, na žalost, do dana današnjeg nisu shvatili, a ni neće - jer ne mogu. Zato su i ostali na tom nivou!

Priče su jedno a stvarnost je drugo...

Samo što istina često zna da ostane dugo u senci bajkovitih priča ili krivotvorene istorije

a istina je i da je sudbina Šarplaninca u rukama loših ljudi.

MELEZI - TRI DECENIJE ZABLUDE

Jedini angažovan stav- i to eksplicitan stav - svodi se na pledoaje i apel da ljubitelji ove rase (Šarplaninca) ujedine svoje najbolje namjere da ovom psu ne učine ono što čine (izvan kinologije) jedni drugima. Dakle, da poštuju blistavu dušu i gizdavu ljepotu ovog bića. 

Da pokušaju da ga ne unište. 

Dr. Ferid Muhić

KRALJ KANIDA I NJEGOV POTOMAK'' -1. deo

Da pokušamo da ga ne uništimo!

     Poruka doktora Ferida Muhića je bila toliko jasna i iskrena, ovako može da zbori samo neko ko iz srca voli pse i isto tako se svim srcem bori za opstanak rase.

Na žalost, ova njegova isuviše jasna i iskrena poruka nije baš mnogo doprla do ušiju velike većine i mnogi ovu poruku (slično je rekao i prof. Slobodan Pavlović) nisu shvatili, njenu težinu i smisao, na pravi način.

     Posledice svega ovoga su upravo te što već više od dve decenije (pogotovo danas) na izložbama gledamo pse koji, zapravo, nisu Šarplaninci. Komercijalizacija u kinologiji je učinila da pohlepa za novcem nema granica. Psi su bukvalno ''štancani'' kao na fabričkoj traci a finalni proizvod, mešanjem svega i svačega, uglavnom nije bio Šarplaninac.

    Kako se to desilo kod nas, u Srbiji, na Kosovu, u Makedoniji, koje su matično pordučje Šarplaninca? Zar je moguće da niko nije o tome vodio računa? Još žalosnije je što su ti psi prošireni i po inostranstvu, najbližim zemljama Evrope kao i prekookeanskim zemljama. Sve to traje već, kako sam rekao, više od dve - skoro tri, decenije. Mnoštvo meleza je proivedeno i rašireno po svetu, s toga mnogi još i dan danas ne umeju da prepoznaju izgled pravog Šarplaninca.

     Jedna stvar je nepobitna i jasna kao dan - nismo ni svesni šta radimo. Činjenica je da niko iz Evrope nije mogao imati kontakt sa Šarplanincem pre nas, i isto tako isti ti ljudi nisu mogli ni znati šta je Šarplaninac jer su bili daleko od njega... Njima se, dolazeći na izložbe još za vreme SFRJ, dopao Šarplaninac kao pojava koja pleni na prvi mah. Uvidevši dobro tržište, kad je Bog hodao po zemlji i para bilo svud, naši odgajivači su počeli da se takmiče ko će više štenadi da proda u inostranstvo. Neki su imali smisao pa su uvideli kakav tip pasa tamo prolazi jer su shvatanja kinologije u evropskim zemljama u znatnoj meri drugačija od naših, kako onda tako danas i tako će da bude uvek. Pošto je Šarplaninac dugodlaki pas, oni tu dlaku do krajnjih sitnica neguju, češljaju, feniraju, kupaju pse, a samim tim je poželjno da pas ima što dužu i bujniju dlaku jer kad ga oni natapiraju on impresivno deluje u ringu. Da bi se ti zahtevi ispoštovali pojedinci su, da bi ostali na tržištu, počeli da ukrštaju pse (Šarplanince) sa jednim od srodnika koji je došao sa istoka - Kavkaskim ovčarom. Ne samo da su ti melezi, dobijeni od te dve rase, dobili na bujnosti i dužini dlake nego im se visina kao i krupnoća kosti povećala pa su ti gorostasi postali veoma moderni. Videvši šta prolazi u inostranstvu, a sve im je servirano kao pravi Šarplaninac, jer oni za drugi tip psa ne znaju, pojedinci su počeli da vode iste takve pse i po našim izložbama. Prošle su godine i sve više su baš takvi psi preuzeli vođstvo u kinološkom pojmu ŠARPLANINAC. Svi psi druge boje, karabaši, akbaši, sarije, merdžani ili bilo koji drugi koji nisu gvozdeno sive boje nisu bili priznati, a da ne kažem još ako su sitnije konstitucije...

Sada su i sudije u problemu jer ni oni ne znaju, osim onih koji su se detaljnije posvetili rasi i proučavali je na terenu, šta je pravi Šarplaninac. Tako u tom neznanju već godinama tim melezima, što iz inostranstva što kod nas, oni dele titule veličajući ih u zvezde a da pritom ni svesni nisu da ponižavaju prave primerke koji upadnu u oko samo onom ko se zaista razume.

     Danas, kad su već decenije prošle, kad je prodefilovala cela plejada čuvenih imena, još većih šampiona... Mi i dalje ne znamo ništa! Ništa nismo naučili, nikakvu pouku niti zaključak nismo izvukli!

I dalje nas vuku za nos Česi, Madjari, Francuzi, Italijani... A zašto? Zato što su njihovi psi svi poreklom iz Srbije, koji su dovođeni na naše izložbe i uvek bili okićeni titulama kako bi se ponovo vraćali kod nas i što je najbitnije kupovali pse od ''slavnih imena''. 

     Vremena su se u manjoj meri promenila ali problemi nisu rešeni. Naši odgajivači koji drže prave Šarplanince još uvek ne mogu da odu na izložbe u inostranstvo jer inostrane sudije nisu videle pravog Šarplaninca - oni znaju za one meleze. Kako mi sada da se upustimo u raspravu sa nekim od sudija na nekoj prestižnoj izložbi u inostranstvu, da dokazujemo da on nije upravu, kad znamo šta prethodi sve tom njegovom mišljenju i odluci. Pritom, ako pomenemo još standard Šarplaninca koji nije donešen na pravi način, to je tek treća priča i odakle onda da počnemo ili što je najbolje da i ne počinjemo razgovor.

     Tako na Beogradskoj izložbi 03.11.2013. opet počinje debata i rasprava oko ringa gde su se ocenjivali Šarplaninci. 

      Opet se vraćamo na početak priče... 

     U ringu su ''melezi'' iz Mađarske koji su oveličani svim mogućim titulama kod nas i u Evropi i to očekuju i sada njihovi vlasnici. Ali kako objasniti ljudima? Dobra većina je sada na onoj pravoj strani, na strani Šarplaninca, koji je u manjini, sam, potisnut mešancima što iz Mađarkse što iz Srbije.

     Bez obzira što sudija čuje šta ljudi dobacuju i kakve kritike se upućuju psima i vlasnicima, on radi svoj posao po mišljenu za koje misli da je apsolutno upravu... 

     Greške su katastrofalne i neoprostive. To je ono što se godinama nama servira i što je upropastilo našu predivnu i plemenitu rasu!

SLIKE I PRIMERI

Slika 1.

- Štene iz Mađarske koje se vodi kao štene Šarplaninca

Slika 2.
- Štene čistokrvnog Kavkaskog ovčara

 

   

     Još pri odabiru šteneta svako bi mogao da uoči bitnu razliku između pravog Šarplaninca i jednog šteneta koje je očigledno pripadnik jedne druge rase (Slika 1) a razlikuje se samo od ovog drugog šteneta (Slika 2) kome su kupirane uši.

     Da bih mogao bolje da objasnim onima kojima ni posle svega ovoga još uvek neke stvari neće biti jasne, evo jedne slike šteneta Šarplaninca koji je otprilike u istoj starosnoj dobi kao i ova dva šteneta koja su upoređivana.

Muško štene Šarplaninca

     Sve ovo što se radi nije ništa više do čist bezobrazluk. Prijaviti psa kao Šarplaninca koji po svojoj građi tela, formi, izgledu, boji, vrsti dlake, glavi pa i još mnogo čemu apsolutno ne odgovara rasnom tipu.

Nepogrešive sličnosti

Slika 3.

- Pas iz Mađarske (forma, zadnje noge, nošenje repa, uši visoko usađene)

Slika 4.

- Kavkaski ovčar (forma, oblik tela, nošenje repa, visoko usađene uši - samo kupirane)

Još nekoliko primera: 

Dve glave - jedna rasa

Slika 5.

- Glava psa (koji se vodi po izložbama kao Šarplaninac) iz Mađarske

Slika 6.

- Glava Kavkaskog ovčara (takođe dosta lošeg primerka ove rase)

   

     Ako dobro pogledamo ovu uporednu sliku sa glave dva psa, nepogrešivo možemo da zaključimo da je reč o dve jedinke potpuno iste rase. Opet, kao što sam naveo u prethodnoj slici, pas (Slika 6) ima kupirane uši, što je karakteristično za tu rasu i još uvek dozvoljeno da se radi. Vidimo isti oblik poluzatvorenog oka, široka čela, obojenosti, oblik njuški, vrstu dlake... Nema sumnje - dva kavkasca.

Ista forma - različita boja

Slika 7.

- Navodni ''Šarplaninac'' iz Mađarske

Slika 8.

- Kavkaski ovčar

Sve isto - boja i forma

Slika 9.

- Isti pas kao na slici br. 7, samo spuštenog repa

Slika 10.

- Kavkaski ovčar

   


     Sada imamo za uporedbu 4 slike gde se na dve slike (7 i 9) ponavlja isti pas ali u dve različite situacije. Ako uporedimo slike 7 i 8 vidimo potpuno istu formu dva psa, gde je samo razlika u boji. Kratkih došaplja (pas na slici 8 ima dosta meka došaplja), zbijene građe, strmih uglova skočnog zgloba, jenakog nošenja repa itd.

     Ako uporedimo psa sa slike 7 i psa sa slike 10, onda vidimo da ne postoji nijedna razlika osim, kao što rekoh, kupiranih ušiju kod psa na slici 10.

Mladi šampion - melez

Slika 11.

- Pas iz Mađarske (istog vlasnika kao i prethodni) koji ima titulu junuorskog šampiona Srbije.

Sada neka se zapitaju svi zašto nam je stanje u rasi u ovakvom stanju, kakvom jeste, kada ovo prolazi kao ''Šarplaninac''. Potpuno bele grudi, kratka došaplja i stubaste noge, strmi uglovi skočnih zglobova, strme sapi...

Sve što nije dozvoljeno...

PRIMERCI IZ NEKOLIKO ZEMALJA EVROPE

Bangavac

- Primer psa iz Češke koji je izveden na izložbu i prijavljen u rasi Šarplaninac.

Ni Š od Šarplaninca

- Pas iz Francuske

Žvalavac

- Pas kod nas u Srbiji, fotografisan na psecijalizovanoj

 izložbi - atipičan primerak za rasu Šarplaninac.

PRIMERCI MELEZA SA DRUGIM RASAMA

https://www.facebook.com/media/set/?set=a.599215926827924.1073741860.118994518183403&type=1

PRAVI ŠARPLANINCI 

Plemenitost pre svega

Slika 12.

- 4 primera (3 mužjaka i jedna ženka) tipičnih glava za rasu Šarplaninac.

   
    Ako bilo koju od ove 4 slike uporedimo sa slikama 5 i 6 možemo da vidimo da je sasvim u potpunosti reč o dve različite rase.

     Još ako bacimo oko na nekoliko slika Šarplaninaca u celosti, onda možemo da premotamo film za ceo spomenuti period unazad i da nam bude sve jasno šta je učinjeno sa ovom divnom rasom.

Restelica

LJUŠ - Makedonija, Đermovo

Legendarni LJUŠ iz sela Đermovo nadomak Tetova.

RARABAŠ - Makedonija, Ohrid

MURDŽO - Zli Potok

ALŠAR - Makedonija, Bitola

Za sve one koji još uvek govore da pravi Šarplaninac ne postoji - ALŠAR i MURDŽO su psi današnjice, oni postoje.

 
   I sada kad uporedimo sve ove slike Šarplaninaca sa onim slikama ''kavkazdinaca'' - stvari su potpuno jasne.

Neopisivi bezobrazluk...

     Drsko i neoprostivo za od strane onih koji su nam sve ovo godinama servirali i proturali nam nešto što nije ni Š od našeg Šarplaninca. 

     Kad kažem našeg, ne želim da zapostavim nikoga, Srbe, Makedonce, Albance, Turke, Gorance i sve koji žive na Šarplanini i nadomak nje i koji vekovima čuvaju ovu plemenitu rasu.