Da bismo lakše razumeli KARAKTER kao pojam prvo ću pokušati da
objasnim šta je zapravo karakter ali na
primeru čoveka – možda ćete posle ovoga bolje shvatiti psa.
Opisujući jednog čoveka često znamo
da kažemo, ako je dobar, da je pozitivan, nasmejan, vedar, pametan,
komunikativan, druželjubiv i sve pozitivne karakteristike koje se mogu
pripisati dobrom čoveku. Isto tako, ako je loš, da je drzak, arogantan, preke
naravi, tukadžija, pijanica, da voli da laže ili ponekad i nešto da ukrade – u oba
slučaja sabiramo skup svih njegovih osobina u njegov karakter.
Da biste ispravno okarakterisali psa,
u ovom slučaju Šarplaninca, koji je po mnogim stvarima pa i svojstvenom
karakteru drugačiji od drugih pasa, morate da sagledate sve njegove osobine.
Najčešće se susrećemo, u opisu karaktera, sa samo jednom osobinom a to je da li
je pas agresivan ili nije, odnosno sa još gorom stvari da li se bori, da li je
borac, ili ne.
BORBE PASA
Borbe pasa su zapravo jedna
iskrivljena, da kažemo slobodno, lažna slika o dokazivanju karaktera jednog psa.
Zašto? Iz jednog jedinog razloga što Šarplaninac nije pas pravljen za ring ili
arenu već kao pastirski pas, pre svega čuvar, koji čuva stado od predatora koji
dolazi iz prirode a to su svakako vuk i medved na prvom mestu. Samim tim on ne
treba da se bori sa psom već najpre sa vukom. Puštajući psa u borbu sa drugim
psom niste dobili ništa osim što ste istog psa razdražili, pa mu time pokvarili
i neke druge osobine jer je pas u startu stvorio pogrešnu sliku. Vuk je nešto
sasvim drugo. Samim svojim mirisom, feromonima koje otpušta, on za mnoge pse
predstavlja barijeru. Nekada, na specijalizovanim izložbama Šarplaninaca
donosili su vuka u kavezu ili na lancu kako bi testirali pse. Mnogi psi, koji
su pre toga podignutog repa kidisali na druge pse, lajali, penili i pokazivali
upravo svoju iskvarenost puštanjem u borbe, pred vukom bi podvili rep među
zadnje noge i ne bi smeli ni da priđu. Mali je broj pasa koji su u tom trenutku
krenuli na vuka.
Pas koji se od malena sprema za
borbe, kasnije pušta u borbe, pobeđuje na turnirima itd, u periodu kada bude
zreo predstavlja pretnju za svakog psa koji se nađe ispred njega. On jednostavno
udara na psa, na prvu, bez rezona da li taj pas njemu predstavlja, a najčešće
ne predstavlja, pretnju. Takav pas u nebrojenim slučajevima zna da napadne i
ženku koja bi mu bila dovedena na parenje, jednako bez rezona da je to ženka u
teranju. Tek tada možemo da vidimo štetnost koja je nanešena psu.
Organizovani turniri borbi pasa su bolesna
ljudska tvorevina gde je zakone odredio čovek, onako kako bi on želeo da bude,
isključujući zakone prirode po kojima žive životinje – u ovom slučaju psi. Po
pravilnicima borbe, na osnovu ishoda u borbama, čovek je pravio selekciju,
napominjem opet protiv zakona prirode. Tom selekcijom mnogi pravi psi su
škartirani a u prvi plan i u dalji priplod pušteni pogrešni, samo zato ''što je
to neko tako hteo''.
Psi i ako se uhvate u koštac, u borbu, vrlo brzo znaju
da prekinu jer neretko jači (što bi ljudi rekli pametniji) prvi popusti. A onaj
što je slabiji shvati ko je dominantniji i ne nasrće više. Ali u tom slučaju
jači pas, koji je odustao od borbe, po čovekom zakonu i pravilniku je izgubio
borbu. Na taj način on je ponižen, automatski škartiran od strane čoveka jer
nije ispunio i učinio njega zadovoljnim, a to je da se bori do smrti, tj da
drugog psa porazi do smrti, baš kako čovek najčešće želi. Niko nije željan krvi
kao čovek – čovek je najveća zver. Ovim gestom pas je dokazao jednu od svojih
osobina, koje u skupu čine njegov karakter, da je pametan.
Na izložbama pasa često sam imao
priliku da slušam komentare ''stručnjaka'' pored ringa, na konto nekog psa da
li je podigao rep ili nije, a potom je isti od strane takvih bio, ako je digao
rep, CAR, ako nije, NI SLUGA. U takvim situacijama nisam
bio siguran da li da se smejem ili da plačem kada vidim koliko ljudi ne znaju.
I u standardu (kakav je takav je) lepo piše da pas
treba da podigne rep kada je u afektu. A šta mu dođe taj afekat? Afekat ili
stanje pripravnosti, kada pas primeti da je u situaciji da treba da odreaguje,
da napadne, u istom momentu i da odbrani sebe, vlasnika, stado. U tom trenutno
rep je podignut!
Na izložbama, u ringu, najčešće se višom ocenom boduju
psi ako su podignutog repa za razliku od onih pasa koji mirno, laganim kasom
ili korakom, hodaju držeći rep oboren do skočnog zgloba, veselo mašući njime –
na neki način i prkose ovima koji su drčni i uspaljeni pa nikada ne spuštaju
rep. Namerno sam ovo napisao zbog svih koji žive u zabludi i misle da je
najbolji pas onaj čiji je rep uvek podignut. A to je upravo rezultat onoga što
sam napisao u prvom delu teksta – huškanje, borbe itd. Pas koji je stabilan,
hrabar, koji vidi da mu ne preti opasnost, uopšte ne mora da digne rep, jer
nije u afektu. Mnogi bi se iznenadili kada bi videli upravo takve pse kada bi
se suprotstavili ovima sa podignutim repom – jer, stabilnost je jedna od odlika
karaktera. Podvlačenje repa među noge kao i pod stomak je pokazatelj da je pas
plašljiv i to je diskvalifikaciona mana, na izložbi kao i odstranjivanje u
priplodu.
Podignut rep psa koji je u čoporu
znak je dominantnosti odnosno vođe čopora – ALFA mužijak ili ženka. Najčešće u čoporu vođa bude zreo mužjak a
neretko i starija dominantna ženka, a postoje situacije gde su oboje
dominantni. Tu ostali psi moraju da budu i jesu podčinjeni i retko da vidite
bilo kog psa u čoporu da je podigao rep, osim u afektu, kada su primorani da
obave zadatak. Svaki slučaj podizanja repa, pogotovo oko hrane i u sličnim
situacijama predstavlja pretnju za samog psa, odnosno znak suprotstavljanja vođi
čopora ili potencijalnu želju za dominacijom. Ovakve situacije često dovode do
posledica, borbi, koje se završavaju i tragičnim ishodom, jer tada i ostatak
čopora staje na stranu vođe.
KARAKTERNE
OSOBINE KOJE ČINE ŠARPLANINCA
Osnovne karakteristike Šarplaninca su
njegova neverovatna inteligencija, smirenost i stabilnost. Pas koji nikada bez
razloga ne reaguje, prvenstveno se ne oglašava lavežom, a ponajmanje fizičkim
napadom – osim kada je to neophodno. Ne postoji pas koji je privrženiji čoveku
i kući od Šarplaninca. Njegove osobine odnosno njegov karakter najlakše možemo
opisati i objasniti kroz određene situacije:
1.
Laje kada neko nepoznat dolazi na
posed, dvorište, koje on čuva i sve do momenta kada se gazda pojavi. U tom
trenutku pas prestaje sa lavežom jer je njegov deo posla obavljen – sada je
gazda tu. Oni psi koji i dalje nastavljaju sa lavežom, kevtanjem, ne odaju
osobine pravog Šarplaninca.
2.
Nikada i nikoga ne napada van svog
dvorišta i svoje teritorije
3.
Miroljubiv prema deci. Ne sme ni po
koju cenu da napadne dete. Svaki pas koji napadne dete mora biti likvidiran ili
odstranjen. Smatra se kao totalno nestabilan pas.
4.
Mora da bude pribran i stabilan da
uvek proceni kada i u kom momentu treba da odreaguje. Ne sme da bude krvolok.
5.
Ženke treba da su dobre majke. Da
imaju prirodan instinkt da prihvate štence, da se redovno teraju i prirodnim
putem uparuju. Prema ovim karakteristikama treba vršiti selekciju.
6.
Mužjaci moraju lako i brzo da uparuju
ženke i da budu dominantni u odnosu na ženku. Jedna od veoma bitnih
karakteristika kod selekcije. Nikada ne smeju da napadnu ili povrede štene.
7.
Brzo se navikavaju pri dolasku na
novu teritoriju.
8.
Hrabar, neustrašiv... ne sme da se
povlači.
9.
Nepoverljiv... Nije ga lako podmititi.
Ovo je, ukratko, skup osobina koje
čine karakter Šarplaninca. Ako na sve ovo dodamo eksterijerne karakteristike,
onda možete biti ubeđeni da posedujete i gledate pravog Šarplaninca.
Svakako u obzir moramo da uzmemo karakteristiku koju sam naveo pod rednim brojem 7. Sigurno je da se Šarplaninac brzo navikava na novu sredinu a isto tako i svoje potrebe i navike ume da prilagodi sredini u kojoj se nalazi. Nije zahtevan pas po pitanju prostora i hrane, mada je teritorijalac i voli da je slobodan, jer mu to i priroda pastirkog psa nalaže. Nipošto nije pas za lanac.
Ako Vas neko upita kakav karakter ima
pas, uvek se setite da je to skup više iliti svih osobina. Mada će taj koji Vas
pita verovatno misliti kako se pas bije – u žargonu!