Šarplaninac,
snimljen na području Gore (Šarplanina) 1968. godine, TIP GLAVE kakvoj težim u
selekciji.
Prvo bih, za početak da prenesem svedočenje Dr Ludviga Matlasa,
jednog od vodećih kinoloških stručnjaka bivše SFRJ, koji je 1950. godine, za
službene potrebe države, obišao CELU Šarplaninu i SVE Okolne planine i na
osnovu svega što je tamo na Šarplaninskom masivu 1950. god. video i saznao,
tada je, kao Najpoželjnije fizičke karakteristike Šarplaninca, izdvojio i
zapisao sledeće:
“Lobanja
Šarplaninca, da je, po mogućstvu JAKO ŠIROKA. Njuška da bude ŠTO JE MOGUĆE
SNAŽNIJA, duboka i široka, sa velikim i zdravim zubima, naročito, da DEO ISPOD
OČIJU bude lepo ispunjen, dajući izraz snage. Njuška da bude PRE (BOLjE) kratka,
no dugačka. Leđa da su kratka i čelično jaka, a leđni greben da je što viši i duži.
Pad sapi, da je vrlo, vrlo mali, a uglovi zadnjih nogu da nisu suviše otvoreni,
već da su dovoljno zatvoreni jer tada je bolji sklop tela i veća je radna
sposobnost”. (Kraj citata)
...Šarplaninac
je, po Standardu i prema FCI klasifikaciji MOLOS. Ne, “molosoid”, nego Molos. Zvanični Standard, usvojen 10.03.1980 -
Jugoslovenski ovčarski pas Šarplaninac, FCI/br.41, grupa II, Sekcija 2. MOLOSI.
Znači, ne “molosoidi”, kako tvrde neki “stručnjaci”, koji bi tim izrazom hteli
malo da olakšaju i smanje Šarplaninca, nego, baš Molos - Tako piše u standardu.
A, tako je, kod najboljih rasnih primeraka i u živom rasnom tipu. Glava
Šarplaninca je tipična glava Molosa. Čelo je široko, baš kao što piše i u
standardu, a njuška ne treba da bude “vukolika” (lupoidna) jer Šarplaninac nije
Lupoid, nego je Njuška Šarplaninca: Jaka, Široka, Duboka, Puna … Poželjno je,
da je njuška što jača i punija, ne samo zato što je to jedna od najtipičnijih
odlika rase, nego i zbog funkcionalnosti … jer, što je jača njuška i čeljust, to
je jači zagriz. Poželjno je da njuška bude tako jaka i puna, da odaje utisak
kao da je malo kraća, a nije kraća nego je dovoljne dužine, ali ostavlja utisak da je malo kraća, zato
što je veoma snažna i puna…
NA OVOJ SLICI
je Šarplaninac, snimljen na području Gore (Šarplanina), 1968. godine… Slika je
skinuta sa snimka (dokumentarnog filma) iz ’68. god. koji se tada prikazivao na
državnoj televiziji… a, taj snimak se danas može videti i na internetu. OVO je
jedna od, apsolutno, najkvalitetnijih i najboljih glava Šarplaninca, ikad
viđenih u našoj rasi! Jedan od najboljih i najtipičnijih Šarplaninaca svih
vremena… Ali, danas bi za njega “prosvetljeni
stručnjaci” rekli da je: “meljez sa Kavkascem, Bernardincem, Čau Čau” i ko
zna još čim!... jer, kažu ovi neobični ljudi, da su teške “medvedaste”
molosoidne glave kod Šarplaninca, nastale tek devedesetih godina kao rezultat
“ukrštanja sa Kavkascem i Bernardincem”… A, ovaj pas je snimljen na Šarplanini
1968. godine! Čistokrvan, da Čistokrvniji ne može biti! Ali, moderna sektaška dogma
nas “uči” da ovo, u stvari “ništa ne valja” i da je to neki “meljez”:..“glava
ko bubanj - glava ko sepet”... a, kažu: “jedini čisti pravi po standardu” su,
samo oni “vukoliki”, vižljasto-hrtasti do “max 45 kg”. Sektaška Dogma je Čudo! Za
svaku normalnu osobu na svetu tipičan Šarplaninac Molos - Zdrav, snažan, krupan,
glavat, robustan, “medvedast”, je - nešto Najlepše. I, U STANDARDU JE… Znam da
u standardu ne postoji reč “medvedast”… zato sam je i stavila pod navodnike jer
ne mislim bukvalno, nego metaforički (prenosno značenje, slikovit izraz). “Medvedasta”,
Krupna, Teška Molosoidna glava Šarplaninca je Cilj kome treba težiti i pravac
kojim treba ići u selekciji naše rase. Kome se to ne sviđa. Ko, smatra da je to
nešto loše i ružno i da “nije po standardu”, taj ima slobodu izbora da se
priključi onoj opciji koja mu odgovara. A to je, takozvani “Spasilački” tabor… T.z.v.
“Spasioci” su: jedna Grupa ljudi koju Mi, u žargonu zovemo: “lisičari”, ili,
ironično: “spasioci rase”. Ti ljudi su, iza 2005. god. kinološki, preuzeli
vlast u ovoj rasi i od tada u rasi forsiraju, isključivo: prosečne, lagane i
čak i najslabije pse, kao “jedine prave šarplanince”. Višegodišnja izdajnička propaganda
ovih “stručnjaka”, i njihovo beskrajno drobljenje, da nam je rasa IZMEŠANA sa
svim i svačim, i da u rasi nemamo “skoro nijednog” čistokrvnog psa, i njihove
priče o: vižljastom “vukolikom” do max 45 kg, kao “Jedinom
pravom šarplanincu”, dovele su do toga da ljudi, godinama - sve više gube
želju za Šarplanincem i prelaze na neke druge rase, jer ne žele da imaju psa, kakvog
im “spasioci” nude kao “jedinog
pravog”. Ponoviću: Tipičan Šarplaninac Molos. Zdrav, snažan, krupan, glavat, robustan,
“medvedast”, ZA NAS je nešto Najlepše. SA DRUGE STRANE: kod te druge “ekipe”,
kod tih t.z.v. “spasilaca” je potpuno suprotno. Za njih je takav Šarplaninac -
nešto Najružnije! “Spasioc”, kad ugleda takav prizor, PODIVLjA! Trese se, šišti
kao histerični slepi miš… I, dok predano balavi o “kineskim mesarama”, sekirama
i motornim testerama, kojima bi klao i masakrirao takve pse: Otrov Bolesne Mržnje mu se izliva u
onaj neobični mozgić koji se tad još više skuplja, svodeći mu IQ (koeficijent inteligencije) na
cifru, manju od broja cipela. Ta ogromna razlika u genetskoj strukturi između
nas i njih je SUŠTINA svega. NIKAD se nećemo složiti i zauvek ćemo biti na
različitim stranama. Šarplaninac nije lupoid, nego je i prema standardu i prema
FCI klasifikaciji Molos i Šarplaninac nije
“vižljast kao Gazela”, kako ono reče jedan poznati Pljuvator, nego je: snažan, robustan,
krupan, glavat... Da. GLAVAT. Upravo,
ta: jaka, krupna, teška, izražajna moloska glava je najtipičnija rasna odlika
Šarplaninca! TO je zaštitni znak ove rase. To je ŠARPLANINAC… Može, telo da
bude najbolje na svetu ali, ako glava nije jaka i krupna, nego je lagana i lupoidna:
takav pas nikada ne može biti poželjan predstavnik naše rase. Jedan od
najpoznatijih “argumenata” za pljuvanje kvalitetnih Šarplaninaca je: Kada im,
ovaj ili onaj deo lica ili tela, nije u savršenom skladu sa savršenstvom
savršenstva zamišljenog ideala iz standarda. EVO, sad i TO da Razjasnimo: Kao
što znamo - Za razliku od zamišljenog ideala iz standarda, u stvarnom životu, pas
bez mane NE Postoji… Svaki
Šarplaninac ima, bar neku manu i nesavršenost a, ako želimo, svakom kvalitetnom
Šarplanincu na svetu, možemo pronaći i pet ili deset mana! Ali, Šarplaninac i
pored svojih mana, može da bude odličan i vrhunski predstavnik rase, zato što
kvalitet psa, ne određuju mane same po sebi, već: Odnos - između težine tih
mana i težine i količine dobrih, kvalitetnih rasnih odlika, pogotovo onih
odlika koje služe fizičkoj i karakternoj funkcionalnosti, upotrebljivosti rase.
Pretpostavka da je standard: Jedino što, apsolutno i u potpunosti određuje
rasu, teoretski jeste kinološki logična, ali kod planinskih pastirskih pasa iz
porodice kojoj pripada Šarplaninac, situacija nije tako jednostavna. Standardom
se daje najvažnija upotrebna i morfološka struktura, opisi spoljašnjeg izgleda
pasa (eksterijer), sa određenim merama i specifičnim rasnim karakteristikama, opis
i parametri opštih i najvažnijih odlika rase, tehničke vrednosti konkretne
tipično izdvojene populacije. Predstavlja se i sankcioniše celina i regije,
upotreba i karakter i standard sadrži veliki broj tehničkih podataka koji su
često slični sa tehničkim podacima iz standarda za neke druge, srodne rase.
Međutim, rasni tip: Nije toliko vidljiv u standardu. Na primer: Sudija koji ne
poznaje rasni tip Šarplaninca, ili da pretpostavimo da, nikad nije video Šarplaninca,
ni uživo, ni na slici, a recimo da standard zna bukvalno napamet, bi teoretski
mogao da, ceo dan posmatra i ocenjuje neke druge, Šarplanincu srodne rase čiji
su standardi po opisima i merama slični, a da pritom čovek sve vreme misli kako
gleda i ocenjuje Šarplaninca. To je zbog toga što rasni tip nije toliko vidljiv
u standardu. Šarplaninac se prvo posmatra u svojoj celini, pri čemu se
sagledavaju i procenjuju, prvenstveno rasne poželjne i korisne fizičke i
karakterne odlike. Kvalitet TIH odlika je na PRVOM MESTU. Zatim se evidentiraju
mane. A, onda, koristeći znanja o rasnom tipu, primenjujemo: Pravilo kompenzacije
vrednosti dobrih i loših osobina. I, tada se upoređuje i odmerava, količina
uočenih grešaka, sa količinom dobrih i kvalitetnih rasnih odlika koje pas
poseduje, a koje naročito služe fizičkoj i karakternoj funkcionalnosti. SUŠTINA
je, da: Kvalitetna Rasna Odlika - Kada
pas poseduje sve poželjne i korisne fizičke i karakterne vrline Šarplaninca –
čini beznačajnim jednu ili više standardizovanih (estetskih) mana koje nisu od
uticaja na rasni i upotrebni kvalitet i Funkcionalnost. Kod kvalitetnog
Šarplaninca IMPERATIV je: Njegov Rasni kvalitet, koji takvog psa čini odličnim
ili vrhunskim Šarplanincem i pored toga ako on možda i nije savršenstvo
savršenstva zamišljenog ideala iz standarda! TO JE JEDINI ISPRAVAN KRITERIJUM!
A, decenijama… ne uvek, ali mnogo često se radilo Suprotno: gde je najvažniji
kriterijum na izložbama bio - onaj štetočinski princip negativnih vrednosti, po
kome je anatomski i kinološki - relativno ispravan, ali u svemu osrednji, ili
čak, tipski i polno nedefinisan “bezličan” pas - Uvek u prednosti, u odnosu na
vrhunskog i po svim fizičkim i karakternim odlikama najboljeg pripadnika rase,
koji, za rasni i upotrebni kvalitet, ima nebitnu i suštinski beznačajnu
estetsku manu. Ljudi nezdravog mentalnog sklopa, nezdrave i nedefinisane psiho-fizičke
strukture i karaktera. Ljudi koji, zbog takve svoje strukture, nikad nisu mogli
ni da naslute, a kamo li da spoznaju Suštinu
Rase i svega onog šta je zapravo Šarplaninac. Decenijama su odbacivali
najkvalitetnije i najbolje rasne primerke, pokušavajući da šablonizuju celu
rasu, u jednolične, a bezlične klonove, visoko ujednačene, po niskom rasnom i
eksterijernom kvalitetu. Apsolutni imperativ te naopake selekcije - pored
doslednog forsiranja onih, u svemu prosečnih “bezličnih” jedinki, bio je: Samo
da pas, naizgled ima, što manje standardizovanih mana. A, to što taj “bez
mana”, nema NIJEDNU vrlinu i poželjnu i korisnu odliku rasnog tipa Šarplaninca
to je, prema kriterijumu sivila “max 45” selekcije, bilo potpuno nebitno. Još šezdesetih
godina prošlog veka smo, pored onih kvalitetnih od 68 ili 70 cm, imali i
vrhunske Šarplanince visoke 74-5 cm, 77-8 cm, 80 cm, pa čak i više! Međutim,
savršena monotonija, po svemu prosečnih i čak, tipski i polno nedefinisanih
pasa, bez impresije životne snage i zdravlja, decenijama je dominirala i našim
i evropskim kinološkim prostorima i bila je posledica jedne nezdrave
ideologije, čiji kreatori (preteče današnjih “spasilaca”) su nas ubeđivali, da
je, samo takva situacija - i na
izložbama i u rasi, ona jedina prava, realna i moguća. A svoje SUŠTINSKO
nepoznavanje rase i svoje štetne i pogrešne postupke, objašnjavali su i
opravdavali - svojim ličnim, izvitopirenim tumačenjem standarda Šarplaninca.
Još jednom, na
slici je: Šarplaninac sa Šarplanine, iz 1968. god. kao primer Najbolje rasne Šarplaninske glave. Tip
glave kakvoj težim u selekciji, Moj cilj
i Pravac kojim idem.
autor teksta: Manuela Sovilj
 |
| Fotografija Šarplaninca iz 1968. godine |
