Čitajući komentare na forumima i razne postove koji su vezani za temu pasa, tačnije Šarplaninaca, došao sam do jednog zaključka:
SVE JE TO SAMO PRIČA, OPET PRIČA I SAMO PRIČA...
Ljudi jednostavno vole da čuju priču. Još ako je ta priča lepa, pitka, umilna ili najčešće protkana nekom mitološkom pričom, ili legendom o nekom psu, onda postaje interesantnija, lakša za pamćenje i vremenom postaje ''stvarnost''. Nije džaba rečeno, da više puta ispričana laž postaje istina.
Nesumljivo je da smo jedinstven narod u svetu čija je istorija vezana za mitove i legende, koje su najčešće i najvernije opevani kroz epske narodne pesme, u kojima su pojedini junaci veličani do granica nadljudskih moći i sposobnosti, koje su isto tako vešto prenošene usmeno, sa kolena na koleno, da bi bile sačuvane od zaborava. U tim usmenim predanjima svaki pripovedač je na neki svoj način doživljavao priču ili pesmu pa je sebi davao umetničku slobodu da uvek ponešto promeni, tako da je svaka priča ili pesma posle više kazivanja postajala uvek malo drugačija.
Ako pogledamo priče o Šarplanincu koje se godinama pričaju i veličaju shvatićemo da nismo daleko od epskih narodnih pesama i junaka koji su u njima opevani.
Zašto sam počeo ovu priču?
Zbog ovih priča čoveka, gde veliča jednog psa (odnosi se na rasu Šarplaninac), koji je nesumljivo to zaslužio - Šarplaninac pati. Zašto?
Zato što čovek u najvećem broju slučajeva želi sebe da istakne preko psa. Želi da zasiti svoj ego pričajući priču o svom psu, veličajući ga do nebeskih visina, najčešće kao borca, ali sebično svojatajući psa kao svoje vlasništvo i pritom davajući sebi još veće zasluge i epitete iz čega se stiče zaključak da taj pas ne bi uopšte bio takav da nije u vlasništvu dotičnog.
Iz takvih priča se najbolje može videti koliko ljudi uopšte voli pse. Mislim da je taj broj veoma mali. Kao što sam već rekao, najveći je broj onih koji pse drže iz nekih drugih razloga - ljubav i pažnju od strane vlasnika malo pasa dobija.
Jedni pse drže iz čistog koristoljublja.
Takvih je najviše...
Odavno su ušli u svet trgovine psima. Tu se stvorio čitav lanac. Svim silama i sredstvima, preko životinja, do novca. Jedini zračak svetlosti na kraju njihovog mračnog tunela jesu pare. Registrovane su odgajivačnice, koje su vrlo brzo došle do visokog nivoa, velikog broja šampiona, titula evropskih i svetskih razmera, rekordnog broja prodatih štenadi za godinu dana. Tu je i KSS odigrao značajnu ulogu gde je nagrađivao svakog odgajivača koji godišnje prijavi 100 štenadi, sve preko toga broja bilo je besplatno registrovano - rodovnici su poklanjani. Takva priča je ozbiljno prihvaćena od strane mahera koji su ženke izrabljivali do iznemoglosti, jer su se štenile dva puta godišnje (neke i tri) i na taj način, uz neprestanu propagandu po časopisima i oglasnim prostorima, prodavali na stotine štenadi godišnje. Ta pohlepa je išla u beskraj. Izgubili su se u vremenu i prostoru... Više nisu znali šta je šta, šta je od koga i čega. Tu je uparivano sve i svašta, odnosno, ko koga stigne upari. Na taj način se išlo samo na kvantitet - kvalitet je u znatnoj meri zanemaren.
Ali da se zapitamo šta je sa psima bilo? Kako su oni živeli i kako danas žive kod istih odgajivača?
Da li je iko video pse u ''čuvenim odgajivačnicama''? I to sada, kada je nivo slave u znatnoj meri oslabio, kada je sve došlo do dna. Stara izreka postoji: TOČAK SREĆE SE UVEK OKREĆE. Nekada si na suvom, Sunce te greje, ali i kroz blato nekada moraš da prođeš. Samo što je teško prihvatiti činjenicu da više nisi na vrhu.
Narod na forumima najčešće čita BAJKE i što je najžalosnije u to i veruje. Kada ti isti ''odgajivači'' postave oglas da prodaju štence, a pritom postave i sve titule što su pretci osvojili - svi se odmah pecaju kao muve na lepak. Priča je najbitnija u svemu... Ljudi vole da čuju lepu priču. Kada odu da kupe štene, tek tada uviđaju (neki ni tada ne vide) da to nije tako sjajno kao što je ispričano. Psi najčešće na lančinama, gladni, bolesni, ili u nekim kavezima izvezani žicom, smrde na mokraću, ulepljeni izmetom, ošugani, puni krpelja i mokre krv, poneki su u pušnicama zatvoreni ili nekim starim svinjcima... E, to je druga strana ogledala! Ako pogledamo čime se hrane, onda vidimo da se psima bace na gomilu svinjska creva (neočišćena, puna izmeta, sirova), ili vekna hleba u dva dana ili palenta (kačamak) sa nekom maščurom zamešana. Pojedinci jednostavno učine masovnu eutanaziju psima koji im više nisu potrebni ili koji zbog iznemoglosti i iscrpljenosti klonu. Pojedinim velikim imenima u kinologiji, u rasi o kojoj govorim, uginulo je nekoliko pasa (7) u toku zime - od gladi, drugi drži pse povezane na 1,5m lanca, pod vedrim nebom, bez kućice, gde je veći deo pasa (13) takođe uginuo od gladi.
Ali, najžalosniji deo priče je što su to psi sa rodovnicima, koji se vode na izložbe. Ti psi žive u katastrofalnim uslovima - na rubu života. Pouzdano znam da neki vlasnici hrane samo pse koje vode na izložbe, ostali su ostavljeni ili prepušteni sudbini i ličnom testu izdržljivosti.
 |
| Izložbeni pas u lošim uslovima života |
Drugu grupu čine oni koji pse drže da bi prikrili svoje lične komplekse. Najčešće ti kompleksi nastaju u detinjstvu, kada ti se deca rugaju ako imaš na pr. klempave uši. Kompleksi nastaju i zbog nekih drugih nedostataka, kao što su nizak rast, hormonski poremećaj a i nešto unuštrašnje što nije vidljivo na prvi pogled. Tada veliki pas pored takve osobe čini tu osobu mnogo moćnijom i daje joj mnogo više samopouzdanja. Samo tu psi opet nagrabuse i izvuku deblji kraj, jer se prepucavanja opet vode preko njih. Takve osobe pse najčešće puštaju u borbe i ako se desi da im je pas dobar u tome, onda se duže vreme ne možemo rešiti pisanja i hvalisanja na forumima.
Treću grupu čine vlasnici koji pse isključivo drže za čuvanje, tamo negde u zadnjem dvorištu, vezane za plug, drljaču ili neko drugo radno oruđe. Ti psi svoj život provedu na 1m lanca, u blatu, najčešće sa starom šerpom ispred, gde dobiju vodu a hranu malo ređe. Komentar koji prati fotografiju tako uslikaog psa često glasi: IZVORNI! Izvornost verovatno potvrđuje blato, lanac i šerpa na tufne (po njihovom rezonovanju). Najčešća priča koja potiče od tog kruga ljudi jeste upravo ona da je Šarplaninac veoma agresivan, kako pod starost napada gazdu i treba ga obavezno ubiti. Kada bih se stavio u kožu tog Šarplaninca koji ceo život provede na kratkom lancu, u blatu ponekad nahranjen, češće ne - ja bih prvi tog gazdu rastrgao.
 |
| Pas koji živi u ruglu |
Uporedimo samo taj kratki lanac i jedan životni vek psa, koji je u proseku 10 godina, sa približnim vekom čoveka od 80 godina - ali da bude u zatvoru od rođenja.
Da li bi bio normalan taj čovek?
Koji je zatvorenik izašao normalan iz zatvora posle 10 godina?
Nasuprot svemu tome, naš Šarplaninac je ispod svake skromnosti. On je vekovima navikao da živi u surovim uslovima života, na bačilima, sa malo hrane, u dobru i zlu u ratu i miru. On mnogo ne traži - ali čovek mu za uzvrat još manje daje - odnosno ne dobija ništa od čoveka.
Najmanji je broj onih koji drže pse u uslovima koji su primereni jednoj ljudskoj civilizaciji, uredne, nahranjene, očešljane. Retki su i oni, ali ima ih, koji plaćaju ljude da vode računa o psima, da ih timare, hrane, vode u šetnju, dok su oni zauzeti svojim radnim obavezama.
 |
| Fotografija jedne uredne odgajivačnice |
Ovi ljudi što drže pse, kako bismo žargonski reksli po JUS-u, zbog svega toga najmanje i jesu prisutni na forumima, raspravama i sličnim stvarima. Oni obično nemaju vremena za prepirke a najmanje za pljuvanja i vređanja.
To upravo čine oni koje sam naveo na početku - trgovci, materijalisti, iskompleksirane ličnosti. Većina takvih čak i nema pse ili ima jednog psa ili je nakada imao(la) psa. Prepuni su forumi njihovih priča, sveznanja, mudrih saveta i fotografija jednog do dva psa. Oni su jednostavno svoj način pisanja prilagodili grupi ljudi koji to vole i oni pišu na način koji znaju da će biti prihvaćeni od osoba koje mnogo malo znaju ali im je napisano ono što oni žele. Famurozni forum Balkan Kinology upravo predstavlja mesto za takve osobe, neznalice, dokone, iskompleksirane - željne pisanja i dokazivanja. Sa druge strane taj forum je u vidu jednog klana koji štiti interese jedne određene grupe ljudi koji žele, mogu (jer im je dopušteno) i hoće da proguraju neku priču koja je interesantna samo toj grupi. Svi oni koji su hteli i želeli da dokažu nešto, istinito, suprotno njihovim nebulozama, nisu mogli to da ostvare - nije im dopušteno da pišu.
Na osnovu tih priča kojima su već milionskim stranicama napunjeni forumi, ljudi ne shvataju one koji pričaju suprot tome - realnu sliku predstavljaju i govore istinu.
Da se vratim na početak ovog posta: LJUDI VOLE I VERUJU U BAJKE. Zato je veoma teško predstaviti istinu širem auditorijumu - malo je normalnih ljudi koji žele i mogu da shvate šta ja sada pišem i zašto sve ovo pišem.
Ne retko, imao sam priliku da čitam i da slušam priče, zasnovane na narodnom predanju, kako se Šarplaninac borio sa dva, tri, pet vukova u isto vreme i pobedio ih. Ako bih ispričao drugu priču, istinitu, gde su takvom slučaju vukovi rastrgli Šarplaninca, da mu ni deo kože ostao nije - ne bi mi verovali jer ono lepše zvuči. Takođe slušam već duže vreme priču, odnosno jednu rečenicu iz jedne knjige koja je nekima postala zvezda vodilja i ne vide dalje od toga: ODUVEK SU ČOBANI TEŽILI SNAŽNOM I MOĆNOM PSU. Rečenica je istinita, samo što je u pogrešnom kontekstu shvaćena pa smo dobili to što smo dobili. Sa jedne strane Šarplaninac je predstavljen kao moćan i snažan pas, pokretan, hrabar, neustrašiv ali svrsihodan. Sa druge strane predstavljen je kao kolos, kao gorski car, kralj - ali rezultat svega toga je bio pas koji nije ono što treba da bude. Treća krajnost je opet da Šarplaninac treba da bude kao prerijska lisica, sa 25-30kg - a to je proizvod ovih kompleksaša sa foruma. Naravno sve je to bila jedna dobra režija, prvo se napiše knjiga gde sve tako slatkorečivo piše a onda kada okupiš grupu koja ide za tobom, sledi te u stopu, kojima možeš prodavati kerove, završio si posao.
Mnogi to, na žalost, do dana današnjeg nisu shvatili, a ni neće - jer ne mogu. Zato su i ostali na tom nivou!
Priče su jedno a stvarnost je drugo...
Samo što istina često zna da ostane dugo u senci bajkovitih priča ili krivotvorene istorije
a istina je i da je sudbina Šarplaninca u rukama loših ljudi.
